NIKOLA GOLJOVIĆ Kako stvaram poeziju

Nedavno sam bila učesnik internet balkanskog takmičenja u stihovima pod nazivom Mili Dueli, u organizaciji mladog i divnog Nermina Delića, i po završetku takmičenja glasala sam za najbolje stihove, kao jedan od autora. Za najbolju pjesmu sam odabrala Nikolinu Juče je uvek kasno. Više o Nikoli i njegovim stihovima pročitajte u nastavku.

  1. Da li vam je prvi put da učestvujete na jednom od poetskih takmičenja i da li ste ponosni što ste odabrani u finalni izbor Milih Duela?

Mili Dueli za mene predstavljaju više od jednog takmičenja pesama i pesnika. Više, jer poezija ne može da se takmiči, posebno ne kada su u pitanju ovako raznovrsni stilovi, tematike i bogata, a različita, iskustva onih koji ih pišu. Mili Dueli su, kako i sam organizator kaže, druženje pesnika, pa sve ostalo. Nermin je uspeo da okupi i afirmisane i neafirmisane, mlade i one malo starije i domaće i inostrane – umetnike i one koji će to tek postati. Među takvom grupom ljudi sam po drugi put, doduše, sada mnogo uspešniji nego u prethodnoj sezoni i svakako veoma ponosan na to što sam ostvario. Bio sam ponosan što sam uopšte ušao u krug pesnika koji su se već ostvarili u pisanju, a biti učesnik finala za mene je značilo, prvenstveno, opravdati poverenje koje mi je ukazao žiri i čitaoci tokom takmičenja.

  1. U pjesmi Juče je uvek kasno, dotakli ste se ljubavi i njenog pretresanja svih čovjekovih temelja. Da li biste i vi sami progonili onu koja vam je do juče činila da sve izgleda plave boje?

Ljubav je bila i ostaće lajtmotiv moje poezije. I ta koja pretresa sve čovekove temelje, ali i ona koja ih protresa i ona koja ih ruši. Juče je uvek kasno vam kaže da nema mesta za početak. Nema mesta za ponovne pokušaje, nema mesta za proganjanje, jer se ne živi „u juče“ – živi se „za juče“, za juče za koje je danas kasno. I zato vam sada svaki kraj izgleda isto, i zato se sve ponovo boji u plavo, a da li su plave oči ili je plavo nebo ili je neko bezuspešno obojio svet u plavo… prosudite sami.

  1. Koliko dugo pišete, možete li nam objasniti stvaralački proces nastanka jedne pjesme ili koliko je zaista teško pisati i nalaziti vrijeme za poniranje u samog sebe?

Ne dugo, nekoliko godina unazad. Za mene to možda jeste dugo, jer sam sa pisanjem krenuo sa nekih trinaest-četvrnaest godina, ali zaista to nije dug vremenski period iza mene. Pesme ne stvaram, one jednostavno nastaju. Nije bitno ni mesto, ni vreme, ali je inspiracija neophodna. Sadašnjost za mene nije inspirativna, samo prošlost. U realnom svetu okrenut sam prema budućnosti, možda i previše, toliko da se maštom uvek vraćam na uspomene. A uspomena nikada ne manjka i ako ste neko ko se emocionalno investira u druge, pa i više nego što bi trebalo, onda uvek imate inspiraciju i razlog da se latite olovke i praznog parčeta papira. Svaka pesma do sada je jedan deo mog ličnog prostora – manje ili više lepog (manje ili više plavog). A vreme za sebe uvek morate da imate, u čemu bi onda bio smisao?

  1. Možete li nam pokloniti još jednu pjesmu i poručiti nešto budućim piscima?

Svako ko misli da može i svako ko želi da se prikaže kao pesnik ili pisac, trebalo bi da to uradi, bez trunke premišljanja i sumnje u svoj talenat, ali nikada nemojte da verujete u savršenstvo svoje reči ili svog stiha, baš zato što samo dok smo svesni svojih nedostataka i  svog nesavršenstva, možemo napredovati i težiti da isto i dostignemo.

 

Za kraj vam šaljem pesmu, ne novu, ali posebnu, za one koji do sada nisu imali prilike da je pročitaju:

Razgovori sa ogledalom

 

Neko je izbrisao sve četiri strane sveta.
Šteta, sad više nemam čemu da se nadam.
A nadao sam se, nije da nisam,
da na svakoj strani postoji neko
ko ne voli da mu brišu prašinu sa polica.
Neko ko ne dozvoljava da mu mašu krpom iznad glave
i slučajno polome neku od uspomena.

Neko je izbrisao sve četiri strane sveta.
Kao zgužvanu hartiju uništio je sve moje želje
da ću negde napokon pronaći pozorište
u kome se uz komedije plače kao i uz drame.
Nemojte pomisliti odmah da sam ja neki pesnik-pijanica
ili glumac zalutao u ulogama Šekspira.
Ja sam samo zaljubljen u publiku
i željan aplauza od koga će krvariti dlanovi.

Neko je izbrisao sve četiri strane sveta,
i sad mi je svejedno da li ću biti mrtav ili živ.
Rekli su mi da preživeti znači
voditi razgovor sa ogledalom
dok ne zaboraviš i koji je dan i koji je sat
i kojom se to bojom dan pretvara u mrak.
Neko je izbrisao sve četiri strane sveta.
Odjednom mi svi krajevi liče na početak.
Poznatim ulicama šetam po prvi put,
učim refrene koje sam ja napisao,
selim se u stanove u kojima sam već bio

i sećam se, a lažem da sam zaboravio.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s