KREATIVNO PISANJE DARKA TADIĆA: Pisanje kao terapija

Mnogo puta ste ili čuli ili pročitali kako vrijeme liječi sve. Isto tako ste čuli i da je potrebno neke stvari malo i pogurati ili ubrzati, jer sami od sebe, teško se problemi rješavaju. Jedan od savjeta psihologa je svakako da nađete sebi odušak u umjetnosti, a najčešće je to hvatanje kista i švrljanje po raznoraznim bojama dok to ne postane čak i zavidno umjetničko djelo. Jedna druga vrsta umjetnosti koja vam može pomoći da prebrodite teške trenutke jeste svakako – pisanje. Na koji način pisanje može pomoći čovjeku da zaboravi na voljenu osobu koju je izgubio, da prebrodi teške trenutke – saznaćete od profesora Darka Tadića, voditelja upravo jedne takve radionice.

PISANJE KAO TERAPIJA

Po čemu se zapravo pisanje kao terapija razlikuje od običnog pisanja?

Umetnost ima tu divnu moć da pomaže ljudima da razumeju sami sebe, jedni druge, i sopstveni svet. Pisanje koristi nežan, duboko ljudski način komunikacije, pričanja priča, i, u slučaju poezije, ritma i ponavljanja. To se događa na jedan mekan, nežan način, u samom procesu unutrašnje komunikacije. Pisanje tada postaje lekovito i ljudi mogu dostići odgovarajuće uvide onda kada sebi dozvole da istraže svoje iskustvo, izraze emocije, sećanja i znanje. Pisci su oduvek znali za duboko lekovitu moć pisanja, još od grčke pesnikinje Safo. I tajnu su dugo čuvali, sve do skora. Danas, je pisanje prepoznato kao moćan terapijski instrument u medicini, društvenoj nezi, psihoterapiji. Pisanje je moćan oblik komunikacije, možda i više nego govor: ne iščezava našim udisajima i izdisajima. Kada pišemo, niko nas drugi ne može čuti, osim usamljenog praznog lista papira na kome ostavljamo naš zapis. Tako da je pisanje, pre svega, lična komunikacija sa našim srcem.

PROF DARKO TADIĆ

Vi već imate iskustva u radu sa vašim klijentima, pa nam recite, kakvi su rezultati pisanja kao terapije, da li dolazi do poboljšanja stanja onoga koji piše i da li se tu može govoriti i o nekom kvalitetnijem već pisanju?

Terapijsko pisanje je zaista proces dubokog slušanja i posmatranja mnogih naših unutrašnjih aspekata, koji su često skriveni u budnoj svakodnevnici naših života. Neke od ovih aspekata ignorišemo na našu sopstvenu štetu. Ljudi koji pišu po prvi put, uz pomoć savetnika ili terapeuta, često kažu “otključao sam nešto što nisam znao da je uopšte tu”. Ili, “da li sam ovo zaista ja napisao?”. Dok pišete, ne možete odabrati nešto što je sigurno, kao što recimo možete sa igranjem uloga u mimikriji svakodnevnog površnog života. U toku pisanja ne možete da ne slušate sami sebe. Pisanje vas vodi van ove svesne kontrole. Papir ne može da vas procenjuje, prosuđuje, osuđuje. Ne možete da se sakrijete, da pišete belim mastilom, ili belim fontom, na belom papiru. Tek nakon što smo zavrišili pisanje možemo slušati sebe tako što ćemo pročitati ono što smo napisali. I tu ste uvek sami sa sobom. Pisanje stvara značajne otiske stopala koje možemo, i verovatno hoćemo da sledimo u budućnosti. Pisanje se obraća “onom drugom podsvesnom” – “čitaocu” ili drugom delu nas samih. Na taj način možemo da dođemo do uvida ko smo to zaista mi u sadašnjem trenutku. Pisanje takođe stvara specifičnu vezu um-telo-duh. Kada koristimo ruke i olovku, ili kucamo na tastaturi direktno iz glave, stvaramo moćnu vezu između našeg unutrašnjeg iskustva i kretanja našeg tela u spoljnom svetu.

Svi mi zadržavamo i taložimo brige, strahove i sećanja u našim telima. Kada koristimo telo na pozitivan način – dok plešemo uz muziku ili vodimo ljubav, na primer – ostajemo u sadašnjem trenutku i oslobađamo telo i na taj način lekovito delujemo sami na sebe. Kada delujemo umom, onda je pisanje mali pokret, ali neverovatno moćan kada zapišemo sve ono što nam je u glavi. A sve počinje iz glave, zar ne?

PISANJE KAO TERAPIJA

Kako biste vi protumačili izjavu Julie Cameron, čitajući njenu knjigu The Right to Write: An Invitation and Initiation into the Writing Life, da svi mi u stvari dolazimo na ovaj svijet kao pisci.

Neki od nas misle da je pisanje samo za pisce. Ali pisanje je za sve nas. Pisanje može biti korisno za sve ljude jer je terapeutsko. Jedno od najmoćnijih delova ovakve samoterapije je negovanje sposobnosti da se posmatraju sopstvene misli i osećanja. Trebalo bi da pišemo zato što je pisanje deo ljudske prirode. Pisanje potvrđuje naš svet. Ono ga čini direktno i specifično našim. Potrebno je da pišemo zato što su ljudi duhovna bića, a pisanje je moćna forma molitve i meditacije. Pisanje nas povezuje sa našim unutrašnjim uvidima, višim i dubljim nivoima naše egzistencije, i predstavlja ličnog vodiča kroz život. Korisno je da pišemo jer je pisanje dobro za naš duh. I povrh svega, potrebno je da pišemo zato što smo svi mi ljudi pisci, bez obzira da li sebe nazivamo piscima ili ne.

Vaš savjet: na koji način započeti? Od čega krenuti i da li je bitno šta se piše, već jednostavno – pisanje radi pisanja?

Terapijsko pisanje je koristan alat za samorazumevanje i lični rast i napredak koji poseduje izvanrednu snagu. Istražujući sopstvene emocionalne turbulencije stičemo osnovnu emocionalnu pismenost, i primorani smo da gledamo u sebe i istražimo ko smo zaista. Ovo povremeno samostraživanje može da nam posluži za korekciju sopstvenog životnog kursa. Potrebna vam je samo olovka, papir, eventualno tastatura računara i malo hrabrosti da se otisnete u nepoznato. Prvo korak je ujedno i najteži. Stara izreka kaže: “Ne možeš učiniti da vetar prestane da duva. Ali zato uvek možeš da podesiš jedra”. To je sasvim dovoljno za dobar početak.

Knjigu profesora Tadića „Terapija pisanjem“ moći ćete nabaviti od septembra tekuće godine, kada izlazi iz štampe.

Više o samoj knjizi pogledajte klikom na:

Knjiga profesora Tadića „Terapija pisanjem“.

Darko Tadić

Prof.dr Darko Tadić je osnivač i predavač u online radionicama kreativnog pisanja. Diplomirao dramaturgiju na FDU. Radi kao predavač i konsultant za komunikacije, kreativno pisanje i kopirajting. Email: darko@kreativnopisanje.org

Intervju sačinila: Ana Galić, prof.