ZBOG ČEGA PIŠEM (TEKST 5.): Kad da pišem?

Kada me nesanica posjeti da li u jedan, tri ili čak i kasnije ujutru – znam da je vrijeme da pišem. Ili da imam lošu probavu. Ležim u krevetu, a roj misli mi obuzima glavu i san nikako ne ide na oči, koliko god da se ja napinjala, tražila dobru poziciju i sl. Onda ustanem i to što mi je bilo u glavi istresem na A4 potpuno bijelu stranicu otvorenog laptopa. Tako kreću spisateljska putovanja.

Bilješke se već pišu češće. U jednom momentu prevrćem prženice, a ono naiđe dobra ideja – nema druge nego uzeti šta mi je najbliže po ruku, a to je mobilni telefon sa svojim Notes-om i upisujem to šta sam htjela da zapamtim. I da, ne upiši jest jednako – ZABORAVI!

Obično je prva asocijacija na naslov da – NEMAM KAD DA PIŠEM. Ali onda čovjek zastane malo, pa uzme u ruke recimo knjigu koju je dobio na poklon za rođendan (u ovom slučaju to je Bela Hamvaš) i već ste na pola puta ka pisanju. I zaista jedna vizionarska misao mi se odnedavno vrti po glavi, a ta je – ono što knjige trebaju kod nas proizvesti, recimo to – natjerati, odnosno proizvesti – jeste da onaj koji čita u stvari i sam postane pisac. ČITAJ – PIŠI – ČITAJ – PIŠI.

 

Primjeri

 

Sjedim na autobuskoj stanici u Sarajevu, čekam autobus da se vratim kući, polazi tek za tri-četiri sata, a ja sjedim sa kolegom s kojim sam bila na seminaru. Umor poslije dva dana putovanja i cjelodnevnog angažmana stiže i ti više ne možeš pratiti ništa, a kamo li nekoga sa kim se i ne slažeš baš najbolje u nekim stavovima, ali si eto iz kurtoazije tu i čekaš…Onda se odjednom pojavljuje olovka u rukama i ti pišeš…

 

Zapis nastao 04. decembra 2017. godine, na autobuskoj stanici u Sarajevu:

Pitaš me zašto pušim? A što me to pitaš? Zašto sam ti uopšte uskočila iz referentnog u primarni vid? Želim sjediti sama. Netaknuta biti sa nekim. Biti dio. Samo biti. A ne mogu biti sama. 

-Ne razumiješ? 

Zašto ja tebe nisam vidjela? Ili želiš  nešto? Nešto više? Želiš odgovore na pitanja zbog čega sam ja tu, ti tu, mi tu? Nadaš se da ću ti ih dati, da ćeš ih dobiti. I ja se nadam. Ta nada nekad odleti, a sa njom i moje unutrašnje bivstvovanje nekuda se povuče, ne mogu ga pronaći.

Jer ja nisam. Pitam se da li je dobro što se sad volim izgubiti u ne-traganju. Misao mi srlja i ne mogu se zaustaviti. A to me iscrpljuje. Brzo se izmorim. Onda se ne vidim. Lik mi iščezne iz ogledala i odleti u tvoje oči u kojima nisam ono što jesam. Samo sam u ogledalu svojih očiju ono što jesam. I ne, ne trebaš mi da bi mi etikete lupio, nego kao mojoj drugarici – da bi me volio a ja se kupala u tvojoj ljubavi dok se punim sobom. Šta će biti s tobom mene ne zanima. Zanimam sebe sad i odmah.

#kad_da_pišem #zanimam_sebe_sad_i_odmah #Ana_Galić #pisac #kad_da_pišem #autobuska_stanica #Sarajevo

3 Comments

  1. Ovo zvuči poznato nedavno sam miješala ajvar i pisala priču 😀 Pitanje je samo tražiš li vrijeme ili izgovor???

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s