Nadahnjujete me vi čitaoci i svi koji pišu, pa sam ovom poštapalicom započela dan i na Fb stranici Author anagalicblog – Šta je pisac htio reći. Pisanje, tj. dopisivanje je krenulo, a želim vas još više. I još napisanih stranica više. Rekoh da #njegujmo_pisanje posvećujem pisanju kao terapiji, a sada vam kao uvertiru u 2019. godinu objavljujem dio iz mog već dugo malo po malo pisanog romana Kako sam ubila mačku. Ovo je jedan mali draft.
∗∗∗
Pročitala sam komentare nekih kritičara koji smatraju da mogu ocjenjivati pjesme koje pišu drugi. Znam da sam emotivna, veliki emotivac, pa onda i ne krijem izražavati svoje osjećaje onda kada sam spremna da ih ispoljim. A kritika im se svodi na to da sam trebala nekako drugačije napisati i predstaviti emociju jer oni ne razumiju ‘šta je pisac htio reći’. Dakle, oni bolje nego ja znaju šta sam ja osjećala, proživjela i trebala napisati. Još jednom samo sam potvrdila mišljenje o jednom „profesionalnom“ zanimanju, da ti kritičari samo predstavljaju onaj nakot ljudi ‘da nas je više na broj’. Kako bi moja mati to znala sročit. Onih ljudi koji su stvarno nepotrebni bilo čemu.
Danas je peti dan otkako sam izgubila bebu. Bila bi u trećem mjesecu već. Počinjem osjećati besmislenost postojanja po ne znam koji put u životu, gubljenje kompasa i plivanje bez ikakvog cilja u životu. Već sam pustila sve uzde i pripremila se za još jedan produžetak moje i M. ljubavi, a onda…Ne znam šta je uzrok, a hiljadu mi je misli prošlo kroz glavu. Rukovodim se pravilima za meditaciju prilikom joge – da ih sve posmatram samo kao oblake na nebu koji nesmetano prolaze i mene ne uzbuđuju. Ne znam uzrok niti ga tražim. Puštam sebe da se oporavim i da sama sebi kažem šta bih to trebala sljedeće raditi. Znam se često postaviti pred svršen čin i pritiskati se do maksimuma, kao da je u pitanju život i smrt pa makar to bilo istrčavanje krugova na stadionu po cijenu upale mišića narednih deset dana samo da ostvarim nešto – jer ako tako ne bude, biće – šta?! Nisam sebi jasna po tom pitanju.
Ali doskačem sama sebi.
Vrijeme je, zar ne?
©Ana Galić magistar filozofije 