NJEGUJMO PISANJE: Obično se emocije ne povezuju sa filozofima

Sjećate li se da sam vam rekla kako ćemo imati jedan zanimljiv intervju na temu emocija i filozofije? Da, intervju je spreman, profesor Saša Horvat, autor teksta Zašto Platon nije zaplakao u Fedonu, poslao je svoje odgovore, a tekst ću objaviti kao gostujući bloger.

 

Do tada, evo jednog pitanja i jednog odgovora:

Pitanje:

Šta vas je nagnalo da povežete emocije i filozofiju, jer obično se emocije ne povezuju sa filozofima, te se malo ko i upušta u njihovu podrobniju analizu?

Odgovor:

Emocije su oduvijek bile prisutne u filozofiji. Povijest filozofije nas uči kako su određene filozofske struje polagale odveć povjerenja u razum, a na štetu svih ostalih ljudskih sposobnosti. Kao odgovor na racionalizam, tako su se javljali autori koji su naglašavali intuiciju i emocije. Također, od početka filozofije, emocije su nazočne u promišljanjima filozofa – barem kao nekakva opozicija ili izraz slabosti ljudske tjelesnosti/duhovnosti koju je razumu valjalo ovladati i podčiniti, a sve kako bi čovjek postigao mir i ravnotežu u životu. Smatram kako su naše razumske i dobro promišljene odluke na neki način uvjetovane i našim emocijama. Mi nismo bića u kojima možete nožem odvojiti ono što nam se ne čini dostojnim naše naravi ili ono što remeti naše razumsko prosuđivanje. U tom vidu su i emocije bitni i sastavni dio našeg bića. Od trenutka kada ustanemo, mi smo u nekom čuvstvovanju, bilo da se probudimo dobre volje ili na lijevu nogu. Mi jesmo u svijetu u nekom raspoloženju i sami sebe pronalazimo u svijetu u nekom raspoloženju/čuvstvovanju (Befindlichkeit), kako je to izložio njemački filozof Martin Heidegger u svom djelu „Bitak i vrijeme“.

Šta vi mislite o emocijama? Trebamo li čuvati svoje suze samo za četiri zida ili ih pustiti onda kada nas zaboli?

Pišite mi i na Fb stranici Author anagalicblog, a naćićete me i na Instagramu @authoranagalicblog.

11 Comments

  1. “Радост је тужна, привремена варка заблуделог човека наше епохе, и уопште, осећања су подмукло оруђе тренутка. Очајање је, међутим, аутентични емоционални изузетак ка будућим временима, а праштање одгонетка саме вечности.”

    Liked by 1 person

  2. Emocije su čista mehanika, najnesvesniji deo čovekove prirode. I nekad mogu da se poklope sa našom voljom i namerom, ali onda kad to nije slučaj tad treba raditi uprkos njima, ma koliko neprijalo,

    Liked by 1 person

  3. Emocije su satavni deo svih nas, (pišem kao laik, dakle običan smrtnik), ali mislim da ih nikako ne treba isključiti, čak šta više, mislim da ih trebamo osloboditi jer nas one na neki način određuju. Da li ih skrivati ili ne, mislim da je to drugo pitanje koje zavisi od mnogo faktora, počev od opšteg ka pojedinačnom… Može neko biti ‚‚leden‚‚ za okolinu koja ga okružuje, ali šta se dešava i kako se oseća kad je sam, to nikada nećemo saznati… Verovatno svako za sebe ima odgovor. Vi ste po vokaciji diplomirani profesor filozofije i sociologije što je za svako poštovanje, i tu nema ni spora, ni rasprave, ali mojoj malenkosti je interesantno pitanje: Da li odluke treba da donose emocije ili razum? Naravno, ja za sebe imam odgovor, ali bih voleo da pročitam šta nauka misli o tome. Pozdrav Ana!

    Liked by 1 person

    1. Eh, nauka. Naravno, mogu citirati i ja nekog od učenih ljudi, ali isto tako mogu reći da sam ja Čovjek, ponajprije, a to uključuje kako um, tako i čulno, da uprostimo. Dakle, profesija jeste dio svačijeg identiteta, ali je čovjek mnogo više i uvijek je više od onoga što se pokaže na površini. Odluke, ako ćemo se voditi antičkim idealima – treba donositi samo na razborit način, dakle razboritošću. Tu vrlinu posjeduje jedino vladar, kako Aristotel to objašnjava, te je onda na svakome od nas da prođe sebe, kako bi Sokrat naložio, pa da utvrdi da li je razborit ili ne. Ja za sebe, u intimnijem krugu ljudi volim reći da mi toga manjka, te se nadam da ću s godinama, tačnije do 50-te (godina kada se postaje filozofom po Platonu) i sama postati razborita. Do tada, imam šta imam i trudim se da donosim odluke najbolje što mogu, pri tom osluškujući i srce, odnosno emocije.

      Like

      1. Hvala Ana. Stvarno nisam znao šta nauka o tome kaže, Ja lično mislim i držim se toga uvek kad mogu, da odluku treba da donese razum. Pritom nisam mislio na odluku tipa, (na primer), da li da zaprosim T. Previše je tu isprepletanih i misli i osećanja… Ali i vreme nam na neki način pomaže u takvoj odluci ako ne prenaglimo u brzini donošenja slepo verujući samo u emocije ili samo u razum. Da li je nešto održivo ili ne – pokazaće vreme. Naravno, da to nije uvek pravilo. Da budem krajnje iskren, mislio sam na rešenje oko pitanja Kosova, gde su emocije i razum duboko isprpleteni. Ne znam da li vreme pomaže oko odluke i u tom konkretnom slučaju. Videćemo… Još jednom, hvala Vam na odgovoru. Sada bar znam da nikada ne bih mogao da budem vladar. Pozdrav! 🙂

        Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s