Zbog čega ne preduzmemo neki korak kada je u pitanju obraćanje nekome za pomoć? Misliš da ti neko neće pomoći? Suviše si se puta opekao? Onda je tačna ona što ju je moj otac izgovorio – ili se zabij u ćošak tu uza zid i pusti druge da žive ili imaj snage da ustaneš i živiš život pa ako treba nešto i da pretrpiš pretrpi.
Razumijem ovaj stav da niko nikome ne pomaže – ili kako sam to čula od moje majke, a onda i od mnogih ljudi – a gdje je on/ona bila kada je meni trebalo ili – a ko je meni dao, i tako tome slično…
Za neke stvari treba upitati nekoga. Mislimo da nešto vrijedi i hoćemo da sprovedemo to u djelo – pronađemo broj telefona i – trta – šta je to, meni nije jasno. I još plus nakon toga dolazi niz nekih neželjenih nuspojava – nesretan si, tu nervozu siješ oko sebe, svi su ti krivi za sve, a što je najgore – KREĆE OLAJAVANJE SVIH I SVAKOGA, uz najgore moguće konotacije.
A takvi upravo s takvim stavom niti pomažu drugima, niti su u stanju da im pomognu jer s vremenom taj nerad na samom sebi prerasti u potpuni mržnju prema svima, sebi i svemu što diše.
Ikakva iskustva?
Na primjer, iako ste već proživjeli ne znam ti koliko kucanja na vrata, laganja, nagradna otimanja i sl. ako vam ponovo neka žena zakuca i traži za dijete nešto malo robe, jaknicu ako imaš od tih krunijih stvari kao i cipelice, i hrane nešto za taj dan – hoćeš li joj to sve dati plus i koju marku ili ćeš joj samo zato što misliš – a ko je meni pomogao – zalupiti vrata pred nosom i – šlus.
Pišite mi i na Fb stranici Author anagalicblog, a naćićete me i na Instagramu @authoranagalicblog.
©Ana Galić magistar filozofije 