Priča broj 5 je kratka. Ali to ne znači da ne valja, nego da se nešto može saopštiti i sa manje riječi i ne potrebe se zamarati nekim tehnikama pisanja da bi se isteglo nešto samo zato da bude po nekim standardima. U ovo priči riječ je o sađenju i čupanju. Pa da čujemo:
Sađenje i čupanje topola
Topola je drvo koje se najlakše sadi. Ako se uzme grančica u obliku Y i zabode u zemlju, već posle nekoliko dana pustiće korenje i pojaviće se lišće. Iako je topolu lako saditi, ono što desetak ljudi posadi za dan, jedan čovek može začas da počupa. Zašto? Iščupati drvo mnogo je lakše nego ga posaditi.
Analiza:
Drvo koje se najlakše sadi
Podsjeća malo i na sjemenje u Bibliji koje u zavisnosti od kvaliteta zemlje daje različite prinose plodova (ili ih ne daje uopšte). Ali ajde, najlakše se sadi značilo bi da nije potreban neki naročiti trud kao kod ostalih vrsta drveta, pa je sa nekim razlogom valjda to i natuknuto. S kojim? Samo radi guranja čitaočeve pažnje na ono šta je pisac htio reći a to je ta poenta u drugom dijelu priče, a govori o čupanju posađenog.
Lakše je drvo iščupati nego zasaditi
Upravo obrnuto. Jednom kada posadiš drvo, ono se primi, pusti korijen i krene u visinu, svaki naredni trenutak nečupanja nosi sa sobom sve veću težinu nošenja sa neizvodivošću konačnog čupanja samog drveta u korijenju. Ako ste ikad nešto sadili imali ste priliku vidjeti koliko je teško nakon nekoliko godina ako ne i mnogo godina nešto zaista ogromno sjeći.
Ovaj kontra zaključak mora imati neku osnovu. E sad ako se manemo svih drveća koja smo spominjali, riječ je o razaranju i stvaranju – lakše je nešto uništiti nego udahnuti život. Veoma veoma lakše. Zato se potrudimo da radije stvaramo, nego uništavamo. Tu je potrebno nadgledanje nad samim sobom.
Knjiga naziva ZMIJA U ŠOLJI/Stare kineske priče (1992), Izdavača Srpska književna zadruga, u Beogradu, tiraža 1000 komada, (prevod Ada Zečević, Mirjana Đurđević) je knjiga koju sam nabavila sad kad sam bila u Novom Sadu.
Pišite mi i na Fb stranici Author anagalicblog, a naćićete me i na Instagramu @authoranagalicblog.
©Ana Galić magistar filozofije 