U gostima je s nama Dejan Kerkez. Kerkez živi u Vojvodini, Južno-bački okrug, autor je bloga Dejan k. na kojem povremeno objavljuje svoje pesme i druge zapise uglavnom kraće forme.

Dejana pratim već neko vrijeme i njegov sam veliki obožavalac. Jednom sam mu spomenula da u njegovim radovima vidim golotinju riječi, čemu i sama težim i divim se.

Odlučili smo da više ne budemo stranci, a naše uzajamno poštovanje objavljujem kako uvrštavanjem u prijatelje Author anagalicblog-a, a odmah potom i intervjuom.

Postoje li posebni momenti posvećeni pisanju vaše poezije?

Može se reći posebni, ali ne i određeni. Nekad danima ništa ne napišem, a nekad stalno nešto piskaram. Uglavnom spontano, u najvećem broju slučajeva u pokretu. U šetnji, busu, po stanicama, kafeima. Nekad ispred ekrana, ali u manjem broju slučajeva. Ono glavno, beleške i ideje, nastaje van, ali za krajnje oblikovanje nekad je potreban mir sobe. Kako kad. Pisanje sam uvek nekako kopčao sa kretanjem i mestima. Neka mesta imaju specifičnu atmosferičnost. Atmosfera nekih mesta potakne određene skrivene energije, iz njih onda iznikne želja za metamorfozom u reči i tako dalje.. Nekad je i obrnuto, atmosfera se izrodi iz kombinacije određenih reči. Ili se nekad sve nekako stihijski desi, bez dorade.. Ali sve je to jedna velika zbrka iz koje, eto, nekad nešto i iznikne. A nekad je jako jednostavno.

Kako se danas jedan pjesnik snalazi u svijetu okruženom ne knjigama, nego tehnikom, mobilnim telefonima, pištanjem alarma na automobilima i kamerama na svakom ćošku? Nije li poezija produkt jednog pritajenog života, ne toliko javnog?

Što se mene tiče mobilni telefon je prijatelj mog pisanja (smeh). Imam jedan notes-folder u koji stalno nešto dokuckavam. Gde god da se nađem. To je jedno pravo prebukirano bunjište reči i pojmova. Akaša. Jednom sam na nekoj književnoj večeri (na koje inače retko odlazim) video jednog starijeg pisca u publici kako vadi jednu minijaturnu olovku, ne veću od malog prsta, i kako njome pravi beleške u jedan isto tako minijaturni notes. Onda sam ja izvadio svoj android-telefon i to zapisao u svoj digitalni notes.
Može se reći da poezija – i umetnost uopšteno – jeste izraz pritajenog intimnog prostora, nevino dečijeg, neukaljanog, i da se tim prostorom takođe i napaja, da se hrani skrivenim čiji je izdanak, pa se čini da bi u tom slučaju, u ovom svetu podlih povika i egoističnih težnji, bilo kakvo dodatno pištanje moglo biti smetnja poeziji. Ali isto tako se može reći da se ona služi javnim, uzima od njega, kritikuje ga, hvali ga, ulepšava ga, osmišljava, iščašuje, iskorišćava ga za sopstvene potrebe, ali ne prodire nikad u njega potpuno, bar ne vidljivo. Gde se taj intiman prostor ipak ne gubi. To je opet stvar pristupa i razumevanja poezije. Često se ta granica između poezičnog i ne-poezičnog gubi, i nekad poezija može biti bilo šta. Neki su skloni tome da poeziju doživljavaju jako pobožno, dobro pazeći šta u nju propuštaju, a neki se naprosto igraju, služeći se onim što im se nađe. Ja sam naklonjeniji eksperimentu.

Da li sebe smatrate pjesnikom uopšte?

Kada je u pitanju poezija, sebe pre svega smatram čitaocem drugih. A kad je reč o mom sopstvenom pisanju, sebe volim da doživljavam kao šarlatana. Nekoga ko je tu sasvim slučajno i nešto pokušava, a katkad mu i uspe. Nekako mi ta pozicija najbolje leži. Retko kad nešto smisleno nastane kad sebe isuviše ozbiljno shvatim. Ali i to je tek identitet, jedan od mnogobrojnih. Sebe isto tako mogu da doživim i kao, recimo, filmofila, rokera, ili šetača, putnika, religioznu osobu. Sve su to neki kostimi koje nosamo i menjamo. Samo što su nam neki bliži i bolje nam stoje. Bliži su našoj suštini, pa se sa njima lakše i rađe identifikujemo. Nekoga ko piše nazivamo piscem, zato što prosto vrši čin pisanja. A sad, druga stvar je da li je to što piše umetnost ili nije. A šta je čovek odista u svojoj pravoj suštini – e to je već jedno ozbiljno pitanje. A moram ipak reći da sam sklon da često bežim od bilo kakvih identiteta. Najbolje je biti ništa (smeh).

Na kakav odziv publike biste željeli naići i kako vam se čini komunikacija sa publikom:

a) poželjna;

b) nepoželjna;

c) bitna, ali ne i presudna za vaš izraz?

Bitna, ali ne i presudna za izraz.

Koji autori na vas utiču i koje preporučujete? Možete nam i neku pjesmu izreći, kao primjer dobre poezije.

Čitam mnogo poezije (mada postoje i faze nečitanja), što po knjigama što po blogovima, gde ima svakojakog sadržaja, nađe se i dobrog, ali ima i mnogo đubreta. Često se prisetim neke dobre pesme, ili nekog teksta, a da čak i ne znam ko je autor. Volim domaće pesnike, i pesnike iz regiona. Hrvati imaju dobru poeziju.

Skoro sam čitao Miroslava Kirina:

iz tame sobe svjetlucanje
u dubini žlica iz kojih nitko ne jede
dvoje ljudi sjedi
jedno nasuprot drugome
uvijek si možemo dati
bolest i riješiti stvar
kažu iz dubine
već praznih stolica

Intervju sastavila i uredila: