СТРУЧНИ РАД: Слобода као одређење човјека у егзистенцијалној филозофији Жан-Пол Сартра, Галић за Еидос

Стручни рад назива Слобода као одређење човјека у егзистенцијалној филозофији Жан-Пол Сартра, Ане Галић, можете читати у трећем броју Часописа за филозофију и друштвено-хуманистичка истраживања Еидос, из Зенице, чију електронску верзију можете погледати кликом на:

https://www.ceeol.com/search/journal-detail?id=2006.

ПДФ верзију рада наћићете кликом на: freedom-as-a-depiction-of-man-in-jean-paul-sartre-s-existentialist-philosophy_Content File-PDF.

 

Погледати и: СТРУЧНИ РАД: ЧОВЈЕК КАО ЖРТВА И ТАЛАЦ ТЕХНИКЕ – мали прилог једној великој теми – Ана Галић за Eidos

Галић, А. (2019) Слобода као одређење човјека у егзистенцијалној филозофији Жан-Пол Сартра, Зеница: Еидос, 3, ISSN 2566-3623, 147-156.

 

Име и презиме: Ана Галић

Наслов: Слобода као одређење човјека у егзистенцијалној филозофији Жан-Пол Сартра

 

Сажетак рада на локалном језику:

У овом раду видјећемо начин на који Сартр преокрећући дотадашњи однос егзистенције и есенције поставља човјеку нови задатак, а тај је – да тек у својој слободи која представља темељ свих његових вриједности  задобија себе својим пројектовањем у будућност. Упознаћемо се  са једним од кључних обиљежја Сартровог човјека – слободом, из које он настоји да преко пројекта и уз помоћ њега непрестано остварује своје циљеве који у коначници доводе до неизбјежне посљедице слободе – апсолутне одговорности.

Кључне ријечи: егзистенција, слобода, избор, пројекат, чин, одговорност.

 

Сажетак рада на енглеском језику:

In this paper we will see the way in which Sartr is pre-empting the existing relationship of existence and essence by setting a new task, and that one is that only in his freedom, which is the basis of all his values, he will conquer himself with his project into the future. We will become acquainted with one of the key features of the Sartre’s man – the freedom, from which he will strive through the project and with it’s help to continually achieve his goals that ultimately lead to the inevitable consequence of freedom – absolute responsibility.

 

Key words: existence, freedom, choise, project, act, responcibility.

Кратка биљешка о ауторки:

(Градишка, 1983), Ана Галић је дипломирана професорица филозофије и социологије, тренутно на завршетку магистарских студија из филозофије. Бави се филозофијом, превођењем и издаваштвом. Живи и ради у Бањој Луци.

 

 

Слобода као одређење човјека у егзистенцијалној филозофији Жан-Пол Сартра

 

Увод

 

Егзистенцијална филозофија француског филозофа Жан-Пол Сартра (Jean-Paul Charles Aymard Sartre) започиње преокретом у дотадашњем поимању односа есенције и егзистенције у филозофији. Сартр чини тај преокрет и егзистенцију поставља као прву у односу на есенцију, а човјека као биће које из своје слободе пројектује своју егзистенцију у будућност.

Видјећемо како је Сартров човјек понајприје егзистенција, а да тек у својој слободи која представља темељ свих његових вриједности,  човјек задобија себе својим пројектовањем у будућност.

Исто тако ћемо се упознати са једним од кључних обиљежја Сартровог појма слобода, а то је смјештеност човјека у конкретне ситуације, насупрот апстрактном третирању појма слободе. Та смјештеност одговара чину који чини човјек и управо у своме пројекту човјек се из слободе као првог услова потврђује као човјек и задобија самог себе.

У овом раду ћемо се фокусирати на обиљежја Сартровог слободног човјека који се у изграђивању самог себе, кроз свој пројекат, раздваја од свих осталих предмета и бића: егзистенцију, слободу, избор, пројекат, чин, одговорност.

 

Сартр као парадигматски филозоф 20. вијека

 

„Несумњиво, Сартр је својим филозофским и литерарним делом поставио себе на врхунску тачку савремене француске културе.“[1]

Жан-Пол Сартр је француски филозоф, романсијер, есејиста, драматург, сценариста и критичар рођен 1905. године у Паризу, гдје је и умро 1980. године.

Са само 15 мјесеци свога живота „Парадигматски филозоф-интелектуалац XX вијека“[2]  губи оца[3], а одгој ће на себе преузети мајчин отац, Чарлс Швајцер (Charles Schweitzer), који ће Сартра већ од малих ногу научити математици и дјелима класичне књижевности. Сартров отац је био морнарички часник, а мајка рођакиња нобеловца Алберта Швајцера (Albert Schweitzer).

Сартр студира на Паришком Институту École Normale Supérieure, исходишту свих француских мислилаца и интелектуалаца тог доба. Од свог младалачког доба показује интересовање за филозофију, а филозофи чије идеје је изучавао су Имануел Кант  (Immanuel Kant), Георг  Вилхелм Фридрих Хегел (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) и Мартин Хајдегер (Martin Heidegger). На овом Институту је дипломирао 1929. године. Са Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir) је основао унију, одбивши да ступи у „буржоаски брак“ како је тада Сартр гледао на ову врсту заједнице и са Бовоар ће остати у тој унији све до краја живота.

Ту ће срести и писце којима је било суђено да постану велика имена: Рејмон Арон (Raymond Aron), Морис Мерло-Понти (Maurice Merleau-Ponty), Симон Вејл (Simone Weil), Емануел Мунијер (Emmanuel Mounier), Жон Хиполит (Jean Hippolyte), и Клод Леви-Строс (Claude Lévi-Strauss).

Каријера му се два пута уздрмала – једном на студију од године дана у Берлину, а други пут када је 1939. регрутован да учествује у 2. Свјетском рату. Године 1940. је запао и у заробљеништво да би наредне године био пуштен.

Мучнину пише 1938. године и тиме његова слава отпочиње. Послије овог романа, у којем ће се већ наслутити његове филозофске поставке слиједе и његова филозофска остварења од којих је најважније Биће и Ништавило из 1943. године.

Сартр ће бранити индивидуалну слободу и људско достојанство те сасвим логично тим путем завршити и у концепту социјалне одговорности. О слободи као вриједности по себи те алату у борби за људско достојанство, Сартр ће посебно говорити у својој брошури Егзистенцијализам је хуманизам[4], из 1946. године, а етику ће пласирати у својим књижевним остварењима за која ће добити и Нобелову награду за књижевност 1964. године (коју је Сартр одбио да прими).

Послије 2. Свјетског рата Сартр узима активно учешће у француским политичким покретима, одушевљава се Совјетским Савезом, комунизмом, па пише и о својој врсти социјализма о чему ће писати у својој Критици дијалектичког ума (1960), гдје ће Сартр изнијети мишљење о марксизму као јединој могућој филозофији тог времена. Умире 1980. године од тумора на плућима, а на сахрани се појавило преко 25.000 углавном људи из народа.

Године 1970. француски новинар Мишел Рибалка (Michel Rybalka) ће Сартров рад подијелити у складу са слоганима француске револуције (слобода, једнакост и братство), на: егзистенцијализам у периоду око 30-их година прошлог вијека, марксизам у времену послије 2. Свјетског рата и анархизам, који је резервисан за посљедње године његовог дјеловања. Међутим, ова овако чиста и одјелита подјела се не може до краја извести у Сартровом случају, те ће нам Сартра као вјечитог егзистенцијалисту живље приближити Стивен Прист (Steven Priest)[5], који Сартра види увијек као егзистенцијалисту, чак и када се најдубље предао марксизму, а успут нам објашњава и колико чист, односно умијешан Сартров егзистенцијализам јесте са другим правцима у филозофији, а понајвише са феноменологијом, па ће тако извести да је: „Сартров егзистенцијализам, попут Мерло-Понтијевог, егзистенцијална феноменологија“[6].

Несумњиво јесте да је Сартр заиста вјеровао у могућност и домете марксистичког оприједјељења, а како напомиње Бранко Павловић у својој Метафизици и егзисенцији, Сартр хоће да постане маркист али и да остане егзистенцијалист: „У Бићу и Ништавилу Сартр не узима у обзир марксизам као филозофију, у Критици дијалектичког ума он изјављује да полази од марксизма и да остаје у оквирима марксизма.“[7]

У наставку ћемо се упознати са основним поставкама Сартровог појма слободе, водећи рачуна да се базирамо искључиво на појам слободе у његовим филозофским дјелима, не оптерећујући се теретом политичке одговорности, присутне у његовим каснијим радовима, али исто тако не упуштајући се ни у широко поље дјеловања овог филозофа на литерарном тлу.

 

Слобода као темељно одређење човјекове егзистенције

 

У свом спису Егзистенцијализам је хуманизам, Сартр говори о дефиницији егзистенцијализма,  преокренутом односу есенције и егзистенције те главном обиљежју положаја човјека у свијету – његовој слободи. Положај човјека је за Сартра у великој мјери повезан са одсуством бога у животу, како Сартровом, тако и његовог пројектованог, односно освијештеног човјека, јер Сартр ће себе и Хајдегера означити као припаднике атеистичког[8] егзистенцијализма, а у хришћанске ће егзистенцијалисте уврстити Јасперса и Габријела Марсела[9].

Егзистенција претходи есенцији[10], рећи ће Сартр, и бар једно биће ће, а при томе мисли на човјека,  и ако бог не постоји, најприје егзистирати, а затим ће себе и дефинисати. Човјек јесте на почетку свог пута ништа и није чудо уколико се дефиниција самог себе испрва чини немогућа или компликована, али човјек ће тек постати и учинити од себе управо оно што он хоће. Убрзо након поимања своје егзистенције човјек од себе креће у свој пројекат, он гради нешто од самог себе. Са овим преузимањем ствари у своје руке, Сартр и отпочиње сам егзистенцијализам, па ће рећи:

„Човјек је не само такав каквим себе појми него и такав какав себе хоће, и како себе појми након егзистенције, како себе хоће након тог полета спрам егзистенције; човјек није ништа друго него оно што од себе чини. То је прво начело егзистенцијализма.“[11]

Одрицањем важности постојања бога Сартр ће се окренути само и искључиво човјеку као одговорном за своје поступке. Човјекова улога сада јесте да сам себе изгради као и своју позицију у свијету и да се тиме потврди као егзистенција која је различита и од било којег другог предмета, али и од било којег другог живог бића. Човјек задобија своје достојанство самим тим што јесте човјек и он ће то достојанство стећи управо својим пројектом. Егзистирање јесте оно што човјек чини најприје, а затим уз помоћ своје свијести као једини различит у односу на било које створење у његовом окружењу човјек се баца у будућност, човјек пројектује своју будућност.

Сартр говори: „ Човјек је понајприје пројект који себе субјективно живи умјесто да буде маховина, гњилоћа или цвјетача; ништа не егзистира прије тог пројекта; ништа није на интелигибилном небу, и човјек ће понајприје бити оно што је пројектирао да буде.“ [12]

Просто хтијење или воља да се нешто учини није оно што Сартр у наставку припусује егзистирајућем односно човјеку који гради своју будућност кроз свој пројекат. Радикална разлика између простог хтијења или жеље да се нешто учини и пројекта којим се човјек изграђује јесте одговорност. Изграђујући себе кроз пројекат своје будућности човјек полаже апсолутно право на све што стоји испред њега и тај човјек постаје потпуно одговоран за своју сопствену егзистенцију. Уколико бисмо помислили да је човјек одговоран само за своју сопствену егзистенцију Сартр ће нам рећи да је тај човјек преузео одговорност не само за своју сопствену индивидуалност, него је одговоран за све људе. Пред њим је постављен избор[13]:
„Кад кажемо да човјек себе изабире, разумијемо под тим да сваки између нас себе изабире, али тиме хоћемо такођер рећи да изабирући себе он изабире све људе.“[14]

Под сопственим избором, човјек никада неће за себе изабрати нешто што му шкоди, што му бар на неки начин неће помоћи у будућности. Управо у том начину избора нечега корисног и вриједног за самог себе лежи много шира одговорност него што нам се то може у први мах чинити. Сартр уводи појам слике, слике човјека какав треба да буде. Објасниће нам то и примјером радника[15] који уколико жели да буде резигниран у односу на свој раднички положај, тај радник ће радије приступити хришћанском синдикату, него комунистичком покрету, а тај његов чин у ствари представља резигнацију по сваком питању и та резигнација се одржава на читаво човјечанство.

Увијек и у сваком тренутку човјек је присиљен да врши одређене чинове правећи своје изборе. Те чинове Сартр ословљава примјерним чиновима. Вративши се на избор човјека који својим индивидуалним чином у ствари врши избор читавог човјечанства Сартр кроз чин додјељује човјеку одговорност. Та одговорност носи са собом осјећај тјескобе која је у Сартровом егзистенцијализму извор и услов акције. Слобода нам се открива увијек у избору, па чак и када нам је понуђен одговор од стране савјетника, управо оним људима које Сартр прозива јер не желе прихватити смисао слободе, ми смо ти који бирају смисао било чега што нам се надаје као услова опстанка у нашем даљем животу. На слободу смо осуђени и Сартр пише:
„Ми смо сами, без исприке, и то је оно што бих желио да изрекнем говорећи да је човјек осуђен да буде слободан. Осуђен, јер није сам себе створио, а ипак, иначе, слободан, јер је, једном бачен у свијет, одговоран за све што чини.“[16]

Примјер којим нам Сартр илуструје осуђеност човјека на властити избор јесте примјер једног његовог ученика, који је живио са мајком, изгубивши старијег брата на ратишту којег је желио осветити, а оставши и без оца који је напустио његову мајку. Младић се нашао пред избором: могао је да остави мјаку и пође на пут за Енглеску гдје би се прикључио француским мировним снагама или је могао остати уз своју мајку и поможи јој да се снађе у животу. Свака предузета активност са собом носи и опасности поред ових наведених па је тако на путу у Енглеску могао запасти у заробљеништво прелазећи преко Шпаније или је могао оставши са мајком ограничити себеи своје активности на помагање само једне индивидуе. Пред дилемом која је корист већа, младићу нико није могао помоћи нити донијети одлујку која одређује његову будућнсот до ли он сам. Одговорност је сва на њему а његов чин ће потврдити све оно за шта се он у своји мислима и у својим изјавама залаже. Након предузете акције, тај појединац се потврђује и дефинише као човјек за којег се представља да јесте.

Човјек је у Сартровој филозофији напустио бога и самом себи је признао да он сам поставља све вриједности. Темељ свих вриједности је слобода и управо њу хоће човјек. Сартр говори:

„Кад изјављујем да слобода ни у каквој конкретној прилици не може имати други циљ него да сама себе хоће, ако је човјек једном признао да у напуштености сам поставља вриједности, он може хтјети само једно; слободу као темељ свију вриједности.“[17]

Сартрова слобода није апстрактна. Она увијек тежи остварењу у конкретној ситуацији[18] и без ситуације се не би ни могло говорити о слободи егзистирајућег човјека. Једино што Сартров човјек жели јеста таква слобода[19] – она која јесте темељ свих његових вриједности. Признавајући да је човјек биће код којег егзистенција претходи есенцији, такав човјек је слободно биће које ће у различитим ситуацијама хтјети управо само своју слободу. Та слобода се може радосно пригрлити, или се њена слободна безразложност може самом себи и прикривати. Двије врсте скривача истине о слободи егзистенције Сартр разликује, а то су кукавице и прљавци. Заједничко им је да су осуђени од стране аутентичности којом слобода удара свој жиг на егзистенцију. Опет се враћамо на однос са другима, а тај је да индивидуални чин никад није пуко индивидуалан него се одражава и на цијело човјечанство. Тако се и са избором властите слободе човјек одлучује само за избор слободе других људи.

Вратимо се на слободу као темељ свих вриједности и објаснимо Сартровим ријечима: „казати да ми изналазимо вриједности не значи друго него ово: а приори живот нема смисла. Прије но што живите, живот није ништа, али на вама је да му дате неки смисао, и вриједност није ништа друго него тај смисао који изабирете.“[20]

Кроз свој чин то ће човјек и успјети. Можда би се човјек могао дефинисати по  свом успјеху у животу, пише Сартр, поготово уколико је то успјех једног умјетника који иза себе има мноштво остављених дјела која се лако дају процијенити, али човјек је много више од само једне стране његове личности и он себе поврђује на много различитих начина у свом процесу пројектовања свога живота.

Оно што човјека у потпуности потврђује јесте његова ангажованост у сопственом животу, изградња сопственог лика и Сартр додаје: „Оно што хоћемо рећи, јест да један човјек није ништа друго него низ потхвата, да је он зброј, организација, свеукупност односа који конституирају те потхвате.“[21]

 

Сартров Пројект слободе

 

Оно што је универзално за сваку људску јединку јесте слободно дјеловање из могућности. Границе човјекове могућности а приори обиљежавају његово мјесто у унуверзуму, али оно што се не мијења јесте могућност човјека да пројектује сопствени живот. И у тој могућности пројектовања уочава се смисао за сваког човјека. Сартр наводи примјер рођења човјека као роба, или феудалног господара или пролетера па каже – оно што је сваком човјеку с обзиром на свој положај својствено јесте да је он слободан из своје могућности поставити се према вањским условима које је затекао. И ту је битно нагласити да се одређивање наспрам тих услова не одређује једном заувијек. Сартр пише: „Опстоји универзалност сваког пројекта у том смислу што је сваки пројекат схватљив за сваког човјека. Што никако не значи да тај пројекат дефинира човјека заувијек, него да се може поново изнаћи.“[22]

 

Сартр ће овакав начин спровођења могућности у конкретним ситуацијама називати ангажовањем. Ангажован бити значи увијек и у сваком моменту дјеловати, чинити избор, хтјели не хтјели, уз савјетника или не, јер како Сартр пише, не изабрати такође представља избор. У Бићу и Ништавилу Сартр ће се отворено запитати како то да се дотадашњи филозофи нису уопште запитали и потрудили да разјасне саму идеју дјеловања, толико битног за његовог, пројектом одређеног човјека. Дјеловање ће Сартр одредити као остварење једног свјесног пројекта, са циљем, ланчаним низом веза, затим промјена које те везе узрокују и свакако на крају и резултата који човјека доводи у везу са другим. Иако тај човјек зна шта ради, а Сартр за примјер наводи радника у каменолому који извршава наређење разрушавања динамитом, ипак он не мора до краја предвидјети све посљедице сопственог чина – долази до експлозије, то је сигурно, али шта ће изазвати та експлозија, то радник не зна.

Да би уопште дошло до дјеловања, дјеловања које представља намјерно остварење једног свјесног поретка, потребно је направити отклон од тренутног стања ствари, увидјети какво би било идеално стање ствари, а затим утврдити шта је то што недостаје тренутном стању, да би човјек могао да се одлучи на чин, пише Сартр: „Јер овдје је потребно обрнути уобичајено мишљење и на темељу онога што није признати окрутност ситуације или патње које она намеће, а које су мотиви да се схвати једно друго стање ствари у ком би за свакога било боље.“[23] А на другом мјесту наставља: „За уобичајено мишљење, бити слободан не значи само бирати се. За избор се каже да је слободан ако је такав да је могао да буде другачији него што јесте.“[24]

Чин је за Сартра пројекција човјека на основу конституисаног стања ствари према оном стању које још није ту и моћ коју човјек при том чину посједује наспрам свијета и наспрам самог себе, он користи како би поставио себи циљ, како би реализовао свој пројекат. Сартр додаје и да : „чим ништовање чини саставни дио постављања једног циља, треба признати да је слобода бића које дјелује неопходан и темељан услов сваког дјеловања.“[25]

Пројектом се крећући ка будућности, наставља Сартр, будућност човјека се неминовно враћа у прошлост и реализује у садашњости. У садашњости у ствари долази до расвјетљавања цјелине мојих пројеката, који су одређени како циљем, на исти такав начин и мотивом, односно побудом, након чега се одлучује и наступа чин: „Јер, како се одлучен пројекат према промјени не разликује од чина, побуда, чин и циљ се конституишу у једном једином избијању.“[26] Мотиви, односно побуде и циљеви су организовани заједно у границама слободе и разумијевају се полазећи од слободе.

Овакав чин за Сартра представља израз слободе, односно слобода јесте фундаменталан услов пројектованог чина.

Сартр ће слободу називати и отпором а тај отпор ће човјек понајприје осјетити у контакту са свијетом, са стварима и са другим људима, јер „егзистенција Другог даје чињеничку границу мојој слободи“[27]. Неминовиним бирањем док пројектује своју будућност, човјек је нужно упућен на другог[28], односно, уколико га други не би признали, пише Сартр, човјек не би био ништа: „Да бих дошао до било какве истине о себи, потребно је да прођем кроз другог. Други је неопходан за моју егзистенцију, уосталом, исто толико колико за спознају коју имам о себи. У тим увјетима откриће моје интимности открива ми истодобно другога као мени супростављену слободу која за мене или против мене мисли и хоће.“[29] Односно, човјек са својом свијешћу, својим когитом, може у складу са својим могућностима описати само једну слободу која није заједничка за све. Преко својих чинова човјек спознаје само своју слободу: “ То значи да се не може пронаћи никаква друга граница за моју слободу осим моје слободе или, ако хоћете, да нисмо слободни да престанемо да будемо слободни.“[30]

Људска стварност не може добити своје циљеве изван себе саме нити их може добити само из своје унутрашње егзистенције, она своје циљеве бира. Бирајући своје циљеве егзистенција ствара спољашњу границу својих пројеката, и управо ће се кроз свој избор људска стварност идентификовати са извирањем слободе, која је њена слобода, пише Сартр. Слободу ће људска стварност укинути уколико допусти да околности одлучују умјесто ње, па је стога за Сартра најважније да се сам човјек одлучи на дјеловање, јер: „сви моји начини бивствовања  подједнако манифестују слободу“[31]. Наиме, постоји једна тенденција својствена човјеку, пише Сартр,  а то је да се боји свијета у којем живи, усљед чега се његова свијест не ангажује, а да при том заборавља да је његово постојање могуће само ако је кроз чин изабрао себе: „он (чин) је избор мене сама у свијету и истовремено је откривање свијета“[32]. Човјек постаје свјестан себе управо у чину ангажовања, можда предвиђајући, можда и страхујући хоће ли његов подухват успјети, и управо у току самог чина, у току реализације самог пројекта, човјек јесте, односно живећи свој живот човјек схвата свој пројекат.

Егзистенција претходи есенцији и суштину човјека, тј. његову слободу сам човјек ће понајприје задобити овим чином пројекта, полазећи од почетног стања егзистенције чином који он живи: „Слободан пројекат је фундаменталан јер је он моје биће“[33], пише Сартр, а сваки други пројекат везан да ли за наше амбиције, наше страсти да се буде вољен или усљед комплекса инфериорности, представљају пројекте другог реда.

Пројекат слободе је фундаменталан и тоталан и уз помоћ њега се објашњавају сви други пројекти људске стварности. Овај пројекат није коначан јер је условљен слободом, слободом која не трпи дефиниције, коначност и условљеност било чим другим осим ње саме и стога овај „пројекат, да би постојао, мора стално да буде обнављан“[34].  Сартр ће подвући: „слобода је слобода бирања, али не слобода да се не бира“, јер апсурдност саме слободе јесте и та могућност остављена човјеку – могућност избора да се не бира.

Са слободом човјек преузима одговорност која је тешка, презима отпор који му слобода наноси, и без обзира колико неподношљиво било живјети свој пројекат „и најгоре неприлике и најгоре пријетње, које огу да угрозе моју личност, имају смисла само у мом пројкету и појављују се на темељу ангажмана који сам ја“[35].

 

Закључак

 

Слобода јесте ангажованост и рађајући се „заузимам једно мјесто, али одговоран сам за мејсто које заузимам“[36], опомиње Сартр. Сваки филозоф егзистенције посједује себи сопствену филозофију због чега ће и Жан Бофре ословити своју студију о егзистенцијалистима прије свега са Увод у филозофије егзистенције[37], али када бисмо се морали одлучити којем филозофу заиста припада та титула прозивања егзистенцијалистом, она би свакако припала Сартру.

Сартрова величина као и величина његове филозофије егзистенције лежи у покушају да се једне 1944. године један интелектуалац избори за своје мјесто под сунцем, или како би то Павловић примјетио: „Пропадање традиционалних вредности грађанске културе подстиче на тражење једне филозофије која би могла бацити више светлости на положај човека у савременом друштву и на супротност бића и сазнања.“[38]

Незаинтересован за постојање бога, а супростављен детерминизму, Сартр остаје до краја вјеран своме преокренутом дефинисању односа егзистенције и есенције, у смислу чина који претходи свему осталом, а што човјеку даје могућност да преузме одговорност, да од своје будућности направи пројект. Сартр се на овај начин супроставља комплетној дотадашњој филозофској традицији француске мисли, оној која је и даље била темељена на Декартовим остварењима.  Сартр је Декарта и све дотадашње Французе означио термином „libre arbitre“[39], односно јасно је Декарта и његовог мишљењем детерминисаног човјека, а након њега и све Французе, препознао као само мислеће, апстрактне, не везане за неки слободан чин производње:

„За нас је мало важно што је он био присиљен својим добом, исто као и својом полазном тачком, да људски liberum arbitrium сведе на једну сасвим негативну моћ неприхватања божје промисли, све док на крају не попусти и не преда себе тој промисли; за нас је мало важно што је он хипостазирао у Богу ту првобитну и конститутивну слободу, чију је бесконачну егзистенцију поимао самим cogitom: остаје ипак чињеница да огромна моћ афирмације, божанске и људске, прожима и одржава његов универзум. Биће потребна два столећа кризе – кризе Вере, кризе Науке – па да човек узме себи ту стваралачку слободу коју је Декарт ставио у Бога, и да се најзад наслути ова истина, која је битна основа хуманизма: човек је биће чија појава чини да свет постоји.“[40]

У извјесном смислу, рећи ће на крају Сартр, човјек бира да буде рођен. Чак иако му је животје лош[41], чак иако је фактицитет посвуда око њега, због којег мора непрестано бити у пројекту остварујући своје циљеве, тај исти човјек ће увијек и на сваком мјесту наилазити само на своју одговорност: „тако да се коначно моја напуштеност, то јест мој фактицитет, састоји једноставно у чињеници да сам осуђен да будем потпуно одговоран за себе сама“[42].

 

Литература:

 

Бофре, Ж. (1977) Увод у филозофије егзистенције. Београд, БИГЗ

Керовић, Р (2006) Историја филозофије, друга књига. Бања Лука, ЈУ Књижевна задруга и Библиотека ОСВЈЕТЉЕЊА

Марић, С. (2004) О Сартру. Београд, СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК

Павловић, Б. (1997) МЕТАФИЗИКА И ЕГЗИСТЕНЦИЈА/Расправе из модерне филозофије. Београд, ПЛАТО

Паић, Ж (2007) Пројект слободе: Jean-Paul Sartre – филозофија и ангажман. Пула, Нова Истра, Истарски огранак ДРУШТВА ХРВАТСКИХ КЊИЖЕВНИКА.

Сартр, Ж.П. (1989) Белешке о лудорији рата. Сарајево, СВЈЕТЛОСТ

Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 9 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, I. Београд, Нолит

Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 10 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, II. Београд, Нолит

Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит

Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит

Види: Сартр, Ж.П. (1984) Картезијанска слобода, у Портрети. Београд , НОЛИТ.

Хајдегер, М (2003) Путни знакови (Писмо о хуманизму). Београд, Плато

Coplston, Frederick (1956): Contemporary Philosophy – Studies of Logical Positivism and Existentialism, London, Burn & Oates.

prof. Bloom, H. (2001) Jean-Paul Satre (Modern Critical Views).UK, Chelsea House Publishers; Library Binding edition.

Churchill,S. Reynold,J. (2014) Jean-Paul Sartre/Key Concepts. London and New York, Routledge.

Sartre, J. P. (1964) The Words. NEW YORK, George Braziller.

Priest, S (2001) Jean-Paul Sartre, Bazic writings. London and New York. Routledge.

Detmer, D. (1988) Freedom as a value/ A Critique of the Ethical Theory of Jean_paul SARTRE. Illionis, USA, OPEN COURT.

Сартр, Ж.П. (1984) Картезијанска слобода, у Портрети, Филозофки списи. Београд, НОЛИТ.

Anderson, P. Fraser, R. Hoare, Q. De Beauvoir, S. (2006) Converstions with Jean-Paul Sartre. London: Seagull Books

 


[1] Павловић, Б. (1997) МЕТАФИЗИКА И ЕГЗИСТЕНЦИЈА/Расправе из модерне филозофије. Београд, ПЛАТО, 71.

[2] Погледати: B-H., Levy, Sartre: Der Philosoph des 20. Jahrhunderts, Deutscher Taschenbuch Verlag, Munchen, 2005.

[3] О тежини губитка оца у тако раним годинама, те са мајчиним повратком кући и Сартровим  доживљајем мајке као сестре, погледати његову аутобиографију: Sartre, J. P. (1964) The Words. NEW YORK, George Braziller.

 

[4] За читав текст види: Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит

[5] Више о поимању Сартрове филозофије и њених основа пронаћићете у дјелу поменутог аутора: Priest, S (2001) Jean-Paul Sartre, Bazic writings. London and New York. Routledge.

 

[6] Priest, S (2001) Jean-Paul Sartre, Bazic writings. London and New York. Routledge, 2

[7] Павловић, Б. (1997) МЕТАФИЗИКА И ЕГЗИСТЕНЦИЈА/Расправе из модерне филозофије. Београд, ПЛАТО, 77.

[8] Коплстон (Coplston)  учи другачије – по Коплстону, када говоримо о атеистичком егзистенцијализму та врста егзистенцијалзма ипак припада искључиво Сартру. За више информација погледати: у Coplston, Frederick (1956): Contemporary Philosophy – Studies of Logical Positivism and Existentialism, Burn & Oates, London

[9] „Ствари се комплицирају тиме што опстоје двије врсте егзистенцијалиста: први, који су кршћани, и међу које бих уврстио Јасперса (Jaspers) и Габријела Марсела (Gabriel  Marcel) који је католичке вјероисповиједи; и с друге стране, атеистички егзистенцијалисти, међу које ваља уврстити Хајдегера (Heidegger), а такође француске егзистенцијалисте и мене самога.“ Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, 261.

 

[10] Хајдегер ће се такође изјаснити поводом Сартровог обрта односа егзистенције и есенције, с обзиром да се управо овај обрт приписује самом Сартру: „Сартр обрће тај став. Али и после обртања метафизички став остаје метафизички. Тај став, заједно с целом метафизиком истрајава у забораву истине бивствовања. Јер нека однос између  essentia-e и existentia-e филозофија одреди у смислу средњовјековних контроверза, у Лајбницовом смислу или на неки други начин, ипак треба најпре поставити питање: из које судбине бивствовања то разликовање у бивствовању као esse essentiae и esse existentiae доспева пред мишљење. Остаје нам да размислимо зашто питање о судбини бивствовања никад није било постављено и зашто оно никад није могло да буде мишљено.“  Хајдегер, М (2003) Путни знакови (Писмо о хуманизму). Београд, Плато, 292. страна

 

[11] Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, 263.

[12] Исто, 263.

[13] „Доктрина по којој људска бића имају неизбјежну слободу да бирају, небитно колико спутани они могу бити, то је есенцијално за Сартров егзистенцијализам.“ Priest, S (2001) Jean-Paul Sartre, Bazic writings. London and New York. Routledge, 4

[14] Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, 264.

[15] О примјеру радника и женика погледати: Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, пасус насловљен ИНДИВИДУАЛНИ ЧИН ОБАВЕЗУЈЕ ЧИТАВО ЧОВЈЕЧАНСТВО.

[16] Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, 268.

[17] Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, 281.

[18] „Али, његова је особитост у томе што он изразитије него ико други тим начинима опхођења са проблемима додаје један нови квалитет. Тај квалитет се, наиме, састоји у томе што он филозофском мишљењу и умјетнички обликованој ријечи жели да обезбиједи практичан утицај на људски живот.“ Керовић, Р (2006) Историја филозофије, друга књига. Бања Лука, ЈУ Књижевна задруга и Библиотека ОСВЈЕТЉЕЊА, 467. стр.

 

[19] О томе да је Сартр у ствари говорио о окрњеној слободи погледати Паић, Ж (2007) Пројект слободе: Jean-Paul Sartre – филозофија и ангажман. Пула, Нова Истра, Истарски огранак ДРУШТВА ХРВАТСКИХ КЊИЖЕВНИКА.

 

 

[20] Исто, 284.

[21] Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, 274.

[22] Сартр, Ж.П (1984) Егзистенцијализам је хуманизам, у ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 8 – Филозофски списи, I. Београд, Нолит, 278.

[23] Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 10 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, II. Београд, Нолит, 433.

[24] Исто, 451.

[25] Исто, 435.

[26] Исто, 436.

[27] Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 10 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, II. Београд, Нолит, 515.

[28] „Слобода, за Сартра, није удобна. То је способност да се бира и никад нас не напушта док год постојимо.“ Priest, S (2001) Jean-Paul Sartre, Bazic writings. London and New York. Routledge, 177.

[29] Исто, 277.

[30] Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 10 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, II. Београд, Нолит, 438.

[31] Исто, 443.

[32] Исто, 458.

[33] Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 10 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, II. Београд, Нолит, 475.

 

[34] Исто, 475.

[35] Исто, 543.

[36] Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 10 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, II. Београд, Нолит, 489.

[37] „Назваћемо, дакле, егзистенцијализмом сваку филозофију која се устремљује директно на људску егзистенцију, да би извукла на видело, али у живо, загонетку што је човек представља за самог себе“. Бофре, Ж. (1977) Увод у филозофије егзистенције. Београд, БИГЗ, 42.

[38] Павловић, Б. (1997) МЕТАФИЗИКА И ЕГЗИСТЕНЦИЈА/Расправе из модерне филозофије. Београд, ПЛАТО, 106.

[39] Види: Сартр, Ж.П. (1984) Картезијанска слобода, у Портрети. Београд , НОЛИТ.

[40] Сартр, Ж.П. (1984) Картезијанска слобода, у Портрети. Београд , НОЛИТ, 17.

[41] „Слобода није тријумф.“ Anderson, P. Fraser, R. Hoare, Q. De Beauvoir, S. (2006) Converstions with Jean-Paul Sartre. London: Seagull Books, страна 8.

[42] Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 10 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, II. Београд, Нолит, 545.

 

Moj rad možete podržati putem sljedećih društvenih mreža:

 

ana_logo

Fb: Author anagalicblog

Instagram: @authoranagalicblog

Twitter: @anagalicblog 

Linkedin: Ana Galić

e-mail: ana.galic.bl@gmail.com

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s