ČASOPIS KULT

Kako će mi reći da ne voli palačinke?

 

Sa zadovoljstvom objavljujem da sam uvrštena u saradnike novosadskog Časopisa KULT, tako da sam pokrila i jedan umjetnički dio svojih afiniteta. Naime, riječ je o književnom izražavanju, proznim kratkim pričama. U ovoj priči teče razgovor unuke i bake o tada aktuelnoj temi za sve tinejdžerke – momcima. Baka će sa svojim iskustvom pomoći mladoj Maši da prepozna znakove koji će joj ukazati na to koji je ‘onaj pravi’. Naravno, to je šala. Pročitajte i uživajte.

 

Kako će mi reći da ne voli palačinke?

 

-Kako si ti znala da je on onaj pravi? I kako ću ja znati da li je on onaj pravi? Već sam napunila 20, a još uvijek nemam pravog momka…

I žalila se i hvalila se mlada Marija.

Imala je smeđu kosu, ne tako svijetlu, a rastom je bila povisoka, ne previsoka, nego taman za kraj iz kog je potekla, gdje su skoro svi muškarci metar i sedamdeset. Pošto je uvijek vodila računa o izgledu, a i bila je sama po sebi mladolika, nije se puno umarala zbog svog izgleda. Ali došlo je vrijeme kada su sve djevojke oko nje odjednom bile u dugim već vezama, a neke čudne prozivke je čula skoro sa svih strana (A kada ti misliš da se udaš? Ima li neki ‘momek’ kojeg nam kriješ…).

Sada je bila kod svoje bake Nevene kojoj je došla da se izjada a ujedno i pojede jednu pitu od sira koju je baka tako lijepo znala saviti. Odmah s vrata baka Nevena je upita:
– Mašo, jesi jela?!

-Nisam, bako. Znaš već da nikada ne doručkujem.

Baka nije mogla razumjeti taj nemar za hranu i zdravlje i čudne navike koje djeca stvaraju dok su na fakultetu. U njeno vrijeme najveća briga je bila ne sjesti na hladan beton i nikada nogom ne stati bosa na pločice u kupatilu.
-Sjetićeš se ti mene kada budeš imala čir na želucu, gastritis i ko zna šta još. Pita stiže za pola sata!

Marija je znala da će se lijepo najesti, a odmah zatim i popiti šolju domaće, jake i slatke crne kave. Baš ono što joj je bilo potrebno ovih dana.

‘Da čujem’, poče Nevena da razgovara, jer je već očekivala da će Maša nešto natuknuti, ali kako joj se nije javila da će doći, znaći da se nešto desilo ili je jednostavno baš danas neka godišnjica ili neki rođendan ili nešto slično što samo žensko srce pamti cijeli život. Nevena je imala iskustva u ljubavi, ali sada nije bila bitna ona nego kako će Maša izaći vesela iz njene kuće.

-Koji je danas datum, a da, 22. maj, ima li to kakve veze što ti meni ovako upadaš sa životnim pitanjima i nekim smislovima i koječim? Znaš li da još nisam skuvala ručak ni izbacila zemlju sa balkona, a sada će podne.

-On je bio tako sladak kada smo se upoznali…

Marija je već vidno bila u prošlosti i izgleda da je baka Nevena pogodila da je riječ o jednoj bivšoj ljubavi zbog koje Marija sebi kvari dan, a njoj stvara nervozu u želucu.

-… Samo se smijuljio, gledao me direktno u oči, pa bih ja skretala svoj pogled…nije se razdvajao od mene i dok nisam ni shvatila da smo se poljubili, već smo bili u vezi. Svidjela sam mu se i gotovo! Htio je eksplodirati dok me nije poljubio i stalno me pitao kada ću spustiti ručnu. E pa eto, šta sad imam od toga što sam je spustila… Tužno uzdahnu Marija i nastavi:

-Znaš, bako, ja mislim da je nekada to bilo lakše, nije se ovako patilo, nego fino sve se sredi i gotovo – nema hoćeš-nećeš niti nekog iživljavanja u mladosti o čemu muškarci toliko pričaju, nemam pojma šta im to znači.

-Eh, draga moja, još nisam upoznala muškarca koji bi ženi bio po volji. Ali dobro. Mi ih biramo i to tako ide. Niko nas nije prisilio da stanemo uz njih a pogotovo da budemo sa njima čitav život, jer svaki dan možeš otići. Ali onda popričaš sa drugima… Sve je to isto. Ne krije se sreća u tuđoj porodici, nego u tvojoj. Niti ćeš biti sretnija kada onaj ko te danas nervira više nije tu.

-I da, danas mu je rođendan, dodade Marija.

-Ma pusti to kraju…Koliko imaš do kraja još ispita, reci baki, i reci mi šta sada učiš- da li je nešto zanimljivo…Možda ti mogu i pomoći?

-Imam još šest ispita..Ali bako de mi reci kako je tebi bilo kada te je momak ostavio? Ostavio te je jedan jel da, ili si uvijek bila sa djedom, ne znam?

-Ovako… Jeste, ostavio me je momak. Nisu puno drugačija vremena danas od vremena kada sam ja bila cura. Sve je to isto. I nisam imala samo jednu ljubav. Iskreno da ti kažem, kako proljeće dolazi, ja se svaki put sjetim zbog čega sam voljela bilo kojeg od svojih bivših ljubavi. I uvijek se upitam – kako je to prestalo, nestalo odjednom svega, a do jednog momenta uopšte i nisi svjestan da je kraj na pomolu… Sad ne znam kojeg bi ti spomenula… Ne znam – reci mi kakav je taj tvoj bio, što mu je danas rođendan.

-Pa… bio je kao dječak. Imaš je širok osmijeh i usta velika, baš lijep osmijeh, da… I kratku smeđu kosu. Imao je malo veću glavu. Bako, jel glupo što ja govorim kao da je umro, a on je i dalje živ- ovo bio i to…

-Samo pričaj…

-Da…Imao je krupne smeđe oči, svijetlo smeđe. I gledao me je njima. Dugo i prodorno. Kao da ulazi u mene i čačka nešto iznutra. Nije bio puno visok, ali meni ne smeta, ne treba mi neko sa kim ću se dovikivati gore-dolje, a i sasvim je normalne visine kada vidim kakvih sve malih momaka ima.. I da, stalno me je nešto pitao – te šta ja mislim o ovome, o onome… Zašto volim trčati, pa bi mi odmah i davao komplimente da sam zato u nogama malo jače građena  – da, ‘malo jače građena’ – fino se izražavao. A onda jednog dana – ja sam – ne znam ni sama kakvi su to izrazi – nekulturna, ne dam mu disati, čini mi se da mi je govorio i krava, uf… Kako si ti znala bako koji je pravi? Izvini što te maltretiram, ali više ne znam koga bi pitala – a pitam koga stignem. Jer ne mogu pitati nekoga ko čak nema ni simpatiju ili nije nešto ozbiljnije napravio sa nekim, to mora biti neko u braku i neko kome je brak uspio – jer ja vjerujem u brak bez razvoda- Ako se mislim razvoditi, meni onda muž i ne treba, nego ću naći nekoga da mi napravi dijete i živjeti sama. To je ionako sada popularno. A da ga mislim varati ili on mene, a da nastavimo živjeti u braku – NI-KA-DA!

-Pričaću ti o vezi sa jednim mladićem, zvao se Gojko. Bio je moja prva ljubav, odnosno sa njim sa prvi put spavala…

-O bako!

Marija se sada sva upila u priču jer joj je baš ova tema bila goruća. I ne samo njoj već i svim njenim prijateljicama koje su samo o tome i pričale, a njoj je već bila muka od tih silnih ‘uzbuđenja’ o kojima ona nije imala pojma. Ali ruku na srce i ona je smatrala taj čin nečim višim, nečim što ništa poslije toga neće moći izbrisati…

-Tako je. Gojko je živio u gradu, a ja bih dolazila samo ponekad, kada bi bio pijačni dan, jer nisam imala potrebe dolaziti u grad, niti mi je iko davao novac da dolazim. Ipak sam uspijevala dolaziti koliko sam mogla. Susreti su vrijedili, to je sigurno. Tada sam se i zaposlila – dok smo bili u vezi. Nisam nikome pričala, tačnije rekla istinu, pa ni njemu – da radim u kafani, da sam konobarica i da me je jedna mušterija pokušala silovati dok me je vozila kući, ali sam se uz tuču odbranila…

-Bako, pa što mu nisi rekla, šta ti je, ne treba se toga stidjeti, već…

-Nisam rekla i gotovo. To je bila moja borba. U trenucima kada bi mi se dešavale takve neobjašnjive stvari a koje su stvarno ružne, mislila sam na njega i govorila sebi da  ipak imam nešto čisto, neukaljano, nešto što me može oprati od svega ružnoga što mi se desi na ovakvom mjestu. Zato mi je i bio prvi. Bio je još dijete. I ja sam njemu bila prva. I dala sam otkaz na tom poslu. Ostali smo zajedno iako sam se vratila na selo i rijetko dolazila do grada, a tada bih dolazila samo da ga vidim i bila bih kod njegovih, u njegovoj sobi i sve je nekako išlo lijepo. Ne znam kada se sve izmijenilo, ali prestao me je voljeti. Tada sam se razočarala, ali izgleda ne dovoljno. Bilo je potrebno još mnogo vremena da shvatim da se kad-tad svi isprljaju i da samo treba da odabereš jednoga koji je spreman da bude prljav zajedno sa tobom.

Marija je razrogačila oči i sva u čudu čekala rasplet – Šta je bilo u kafani? Je li raskinuo Gojko ili baka? Da li Gojko zna koliko ga baka i danas voli? Zašto sve što je lijepo ima kraj…Nije mogla izdržati pa puče ko iz topa:

-Pa je li bilo tako?

-O čemu pričaš?

-O prljanju.

-Kakvom prljanju?

-Sada si govorila da se treba prljati zajedno, jesi se uprljala zajedno sa dekom, je li tako bilo? Nije valjda to tako ružno kao što zvuči…

-Vidjećeš i sama, Mašenka…Jednom kada prenoćiš vani, a da nemaš koga nazvati…Tišina te do 5 ujutru ubija, ti stojiš budna ispred zgrade, 4 ujutru, 5 ujutru… čekaš da svane jer nisi smjela prespavati (prijateljica nema roditeljske dozvole, a ti govoriš svojima kod kuće kako je sve super i lijepo i da si kod najbolje drugarice – koje nemaš).  Neko se nakašlje, a tebi glava puca i od razmišljanja ko je taj koji se nakašljao (da nije lopov, silovatelj, ubica) i od hladnoće i od brojanja minuta do trenutka kada će da svane i kada će se vrata zgrade otvoriti i kada je najkulturnije doći po stvari koje si ostavila to veče prije nego ćeš se sa njim naći, pa onda na stanicu bez dovoljno novca i moraš tražiti ili opet ostati tako na hladnoći… Slušaš li ti mene?

Do tada je Marija već duboko zanesena fejsbučila i sa Brankicom (kolegicom sa fakulteta koja je napisala skriptu za ispit) prolazila pitanje po pitanje za ispit koji je čeka za 9 dana.

-Joj, izvini, bako, nešto mi je izbacilo, ažuriram, sada ću, izvini, šta si rekla?

-Ništa…Ajde jedi, ohladiće se.

-Molim te, bako, de reci mi…znaš da te slušam.

Nevena je zakuvavala vodu za slatku kavu svojoj još slađoj Mašenki, vraćajući se polako u današnji dan kada je trebalo skuvati ručak, a ona ovdje priča o svemu i svačemu. Ali, naravno, Mašenka mora čuti šta treba da radi i ako traži pomoć od svoje bake, baka je uvijek tu. Stavljajući kavu na sto, a držeći kesicu graha u rukama, Nevena sjede kraj Maše, pa reče:

-E ovako: Da skratim. Onoga momenta kada mi je Gojko rekao da –  NE VOLI, NITI JEDE – PALAČINKE… trebala sam znati , jer sam i osjetila nešto iznutra da ne valja – da je među nama gotovo. Eto, već tad.

Obje prasnuše u smijeh, Marija prosipajući pitu od sira po podu, a Nevena prebirajući pasulj po plavom trpezarijskom stolu bez stolnjaka.

 

(Izvor: Časopis KULT, Foto: Nathan James)