PULSE.RS Zajedno sa Adrianom Zaharijević: Moralna čudovišta

Tekst sa Adrianom objavio je i moj vjerni saradnik, Pulse.rs, ¹ a tekst možete pogledati klikom na: Zajedno sa Adrianom Zaharijević: Moralna čudovišta.

 

Zajedno sa Adrianom Zaharijević: Moralna čudovišta

Sa Adrianom ćemo razgovarati o aktuelnim projektima, interesovanjima i planovima. Do sada ste se sigurno upoznali sa ovom divom filozofske misli na našim prostorima, a ukoliko je želite poslušati u regionu, za par dana biće u Rijeci, gdje organizuje konferenciju zajedno sa Judith Butler (više o događaju na – Public lecture: Judith Butler “Interpreting Non-Violence”).

GALIĆ: Draga Adriana, nedavno si držala predavanje na temu „Zenica oka: nasilni kadrovi i kritička oduzetost“. Govorila si o Virginiji Wulf i emocijama koje fotografije mogu proizvesti u nama, odnosno o nama kao moralnim čudovištima. Takođe si postavila centralno kritičko pitanje, a to je: Da li afekti proizvode kritičko mišljenje ili je mišljenje proizvedeno njima? U vezi sa fotografijom i njenom (ne)mogućnoćšu da nam govori jedno od najvažnijih pitanja svakako danas jeste – da li umijemo misliti bez fotografija, a što si spomenula na ovom predavanju. Reci nam, da li je zaista moguće navesti čovjeka, odnosno ljudsko biće na otklon prema ratu, i ako to nije prizor užasavajuće fotografije stradanja, te šta bi to moglo uticati na ljudsko ustrojavanje u etičko-humanističkom smislu?

ZAHARIJEVIĆ: Draga Ana, pre svega želim da ti zahvalim na ovom pozivu za razgovor. Počnimo od moralnih čudovišta. Kada je davne 1937. godine sastavljala svoje dugo pismo poznato pod imenom Tri gvinejekao odgovor na glomazno pitanje „kako da zaustavimo rat?“, pitanje koje je te godine bilo itekako umesno postaviti, sa svežim sećanjem na nedavni rat koji danas svi prepoznajemo pod imenom „Veliki“ i neposrednim – fotografisanim – iskustvom Španskog građanskog rata, Virdžinija Vulf je rekla da svi mi koji vidimo jeziva svedočanstva rata ne možemo ne reagovati na njih. Ako smo prema „slikama činjenica“ ravnodušni, mora biti da smo moralna čudovišta. Međutim, Vulf je otišla i korak dalje, a taj je korak etički i upliće se u pitanja istorije, politike, pa i naše „dresure“ da reagujemo na određeni način, da određenu sliku ili činjenicu tumačimo sasvim specifično: Vulf je zahtevala da u svakom ratom uništenom telu vidimo samo telo, bilo čije, bez istorije, bez imena i prezimena, i da iz tog pogleda poželimo da zauvek zaustavimo sve ratove. Na tragu tog pitanja, a u vremenu koje je naše, koje ne samo da obiluje ratovima i raznim drugim sankcionisanim oblicima nasilja, nego je potpuno preplavljeno „slikama činjenica“, pitala sam se kako da kritički mislimo – sudimo, rasuđujemo – o onom što vidimo, što nadire na naše zenice hteli mi to ili ne. Moje centralno pitanje je utoliko bilo možemo li uopšte, bez želje da promenimo društvenost koja čini naše svetove života, kritički reagovati na slike koje nas zaslepljuju, koje nas oslepljuju pre no što nam otvaraju oči; koje nas oduzimaju pre no što nam daju materijal za kritičko mišljenje. Činilo mi se da je neophodno promeniti načine na koje se grade afekti, da bismo uopšte mogli da reagujemo drugačije na slike. Drugim rečima, potrebno je imati drugačije razumevanje ljudskog života i njegove vrednosti pre no što uopšte dospemo dotle da procenjujemo kako ga slika formatira i dalje razgrađuje.

GALIĆ: Nedavno je objavljena knjiga koju si zajedno sa kolegom Predragom Krstićem priredila, a pod nazivom Šta je kritika. Riječ je o tekstovima Judith Butler i Michel Foucaultu i možeš li nam više reći o samoj knjizi, da li je vezana za kritičko mišljenje, kome je namijenjena i koliko je kritika danas zastupljena zaista, upravo u smislu osvještavanja nas samih? Da li nam neko drugi nameće svoja pravila odozgo, te se mi samo samozavaravamo da djelujemo po našem sopstvenom nalogu i da imamo moć koju nemamo, da stvaramo svoja sopstvena pravila?

ZAHARIJEVIĆ: Knjiga Šta je kritika? objavljena je u saizdavaštu Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i Akademske knjige, kao jedna u nizu malih knjiga u ediciji koja je prikladno nazvana Minima. Taj minimalni knjiški poduhvat okuplja na jednom mestu tri teksta, predavanje Mišela Fukoa pod istim nazivom iz 1978. godine, predavanje Džudit Batler posvećeno ovom tekstu iz 2000. godine, i Krstićev i moj predgovor ili pre uvod u kontekst ova dva združena predavanja. Nastojali smo da zadržimo živu reč, prenevši i raspravu koja je, ne bez izvesne ironije, usledila posle predavanja koje je Fuko održao u Francuskom filozofskom društvu.

Ustalio se običaj da se pod imenom kritičke teorije prepoznaju dve struje, ona koja prati Frankfurtsku školu, i ona koja se kritici učila od Fukoa. Pomenuću samo nekoliko tačaka koje Fukoa čine važnim sagovornikom, bilo da se s njime slažemo ili ne, u vezi s pitanjem – šta je kritika? On tvrdi da je kritika vrlina, praksa slobode ili desubjektivacije, i da je nužno vezana za naše vreme, za vreme koje nas oblikuje, u kojem smo postali subjekti, u kojem se nad nama vlada. U čitanju koje nudi Batler, fukoovsko „misliti drugačije“ nesumnjivo postaje etičko pitanje koje nas vodi direktno u polje „drugačijeg delovanja“, drugačijeg promišljanja normativnosti, normi i, naravno, normalnosti. Na tvoje pitanje o tome da li nam neko nameće pravila, i Fuko i Batler imaju spreman odgovor: da, u tome se upravo i sastoji naš život kao društvenih bića – našu društvenost određuju pravila i norme u koja dolazimo, kroz koja postajemo subjekti (a u toj reči treba čuti latinsko subjectus, podanik, onaj nad kim se vlada, nad kim se sprovodi moć). Samo što se to ne događa samo „odozgo“, nego je prožimajuće, odozdo i sa svih strana (da kažem to jednostavnije, ne vlada nama samo premijer ili predsednik, nego i dokumenti, institucije, infrastrukture, drugi ljudi sa kojima ulazimo u intimne ili impersonalne odnose, norme u kojima stasavamo kao ličnosti…). Sami nikad ne stvaramo pravila, jer nikada nismo sami u svetu, ali se uvek možemo pobuniti protiv ovih i ovakvih pravila koja sada i za nas postoje. Upravo je taj čin dovođenja u pitanje načina na koje se nad nama vlada ono što Fuko definiše kao kritiku.

GALIĆ: Jedna od, rekla bih, veoma strašnih, pojava koja danas prožima našu svakodnevicu, kako u formalnom, tako i u neformalnom obrazovanju jeste ponovno tretiranje filozofije kao ancille theologiae. Nedostatak kritičkog otklona prema situaciji u kojoj se nalazimo lako može skliznuti kako u ideologije, radikalne teorije (i to ne radikalne u smislu “mekanih” Kierkegaardovih krajnosti), a usljed takvih kretanja istorija nas je podučila da su na prvom mjestu udara upravo intelektualci, odnosno ljudi koji misle. Na koji način jeste moguće dati do znanja ili uticati uopšte na sistem formalnog obrazovanja i njegovo zamjenjivanje teza (filozofija – religija), te kako se nositi sa tako notornim i odveć nametnutim „potrebama tržišta“ koje zadovoljavaju sve, samo ne one suštinske, potrebe za komunikacijom, kako sa onim Drugim tako i (a možda još i važnije) sa nama samima?

ZAHARIJEVIĆ: Ovde si postavila mnoštvo važnih pitanja. Ovo je vreme ideologija, i to prilično plitkih, prilično zatupljujućih, banalnih i brzo serviranih kao i poplava slika o kojoj smo govorile. Filozofija im nije potrebna (a i ona se sama prilično povukla iz sfere javnog delovanja), u meri u kojoj im zbilja nije potrebna ni teologija. Suprotno tome, radikalne teorije koje su potrebne, potrebnije no ranije, ostaju nemoćne spram populističkih usklika i vike (postoji sjajan izraz na engleskom, sloganeering, koji odlično opisuje žamor političkog danas…). Intelektualci – a o kome tačno govorimo kada ih tako imenujemo? – postaju eksperti ili politički analitičari, i danas je zbilja teško nabrojati deset filozofa/kinja, na kom god političkom spektru, koji imaju moć da definišu smisao i granice javnog govora. Pa ipak, i na tome stalno insistiram, neophodno je istupati i govoriti, pokušavati stvarati drugačije prostore javnosti, kritičke, one koji neće biti slugaranjski, i koji će se opirati zahtevima tržišta koje od nas trenutno pravi ili stručnjake ili konzumete stručnog mišljenja.

GALIĆ: Vidiš li rješenje nakon ove kritike? Šta je to danas čime se jedan misleći subjekat zanima u rješavanju svoje situacije i da li su ti subjekti okrenuti jedni prema drugima, da li se prepoznaju?

ZAHARIJEVIĆ: Često u šali, a pomalo i s kiselim osmehom, kažem kako bih volela da sam se kao studentkinja filozofije zanimala za estetiku i analizu, recimo, razlike između Kročeovog i Hartmanovog shvatanja lepog. Nažalost, to se nije dogodilo, već me je sebi privukla politička filozofija i to na takav način da se nisam zadržala na Hobsu od koga sam krenula, već me je na fukoovskom tragu ispred svega zanimala istorija sadašnjosti. Da ostanemo u tom duhu, šta dolazi posle kritike? Dolazi kritika, kritički odnos prema fenomenima naše sadašnjosti, onoga što nas sada čini subjektima, u nadi da bi se norme mogle makar nekako iskriviti i tako ostaviti prostora za drugačije mišljenje, drugačije delovanje. Sa kim? Uvek sa drugima, prema drugima, jer je fantazija o suverenoj individui, bar naše vreme to belodano otkriva, uvek i bila samo fantazija.

Za P.U.L.S.E intervju sačinila: Ana Galić


¹ Napomena: Tekst je objavljen nakon konferencije, zbog već rezervisanih termina za druge autore Pulse.rs.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s